Posmrtni govor
Umro ciga Mika, pa se cigani okupili pred njegovim grobom i ciga Mile drži govor:
– Tužni zbore, dragi Miko! Eto se mi cigani sastadosmo pred tvoju rupu, da te ispratimo sas ovaj svet. Dok si bio žif, bio si među nama cigani najlaf, jer si jedini smeo da prdneš pred panduri brez straf. A i svirao si ponajbolje među nama cigani. I moj brat Gile svira, nije što mi je brat, da mu jebem majku cigansku, ali svirao si pobolje od njega. Kad ufatis ono visoko C, pa zasviraš Kosku, ili Deveti sifon od Beton, ili Madam jebemtefraj, pa Kad sam mladenovac momak bio ja ili Striži more ruske kose, celo selo padne u sevdah, a nas ima da nas nema. Ajooj, kada se samo setim kako si svirao Ajdu od Verdi. Beše pravi đumbus kada smo ono na adut opizdili ajd u, ajd u, ajd u pizdu materinu. Ono sviri tvoja violina, k’o da ju gudi Poganina. U usta da te jebem, ali i pevao si k’o Karuza, dobro, u pičku materinu, k’o da ti je tatko kurcem grlo pročistio. Sećaš li se Miko bre, kada smo jebavali Melavu uz Nišavu. Jebavo si ju bre propisno. Prvo si ti jeb’o, a ja čuv’o stražu, a onda ja čuv’o stražu a ti ju jebavo. A sada kad te gledam kako ležiš mrtav i krut k’o cepanica, mi dođe da odem u tri pizde materine. Dosta bre Miko, bole me duša, a od žalbe će srce da mi pukne. Ne mogu više Miko, da ti sestru jebem u šupce, reč mi u grlo zastaje od vel’ku tugu i bol. Pa da mu ga mi cigani uzviknemo: "Da nam živi Mika, koji je umro. Živio! Živio!"
